Tajna Magične Kape
Autor sajben | 10 Feb, 2013
25. Decembar 2007. Krenula sam od kuće oko 7 sati. Na autobuskoj stanici smo čekali dobrih pola sata jer je autobus kasnio. Napokon smo krenuli, bila sam srećna jer ću ponovo videti moju drigaricu Natašu koja živi u Beču. Stigli smo u Beč, Nataša me je čekala na autobuskoj, stavila je kofer u kola i krenuli smo kod nje. Posle smo malo prošetali ulicama Beča, bila je prelepa praznična atmosfera, ulični prodavci su bili svuda. Nataša me je vodila kod jednog prodavca koji prodaje kape, isprobala sam desetak kapa ali nijedna mi se nije svidela. Primetila sam da ima još jedna tezga sa kapama, bila je sakrivena u maloj ulici u koju je malo ko zalazio. Kape su bile čudne, neke od njih pa i nisu ličile na kape nego više na neka čudovišta. Prodavac je odmah primetio da sam probirljiva i rekao mi je da ima jednu specialnu kapu za mene. Izvukao je crnu torbu ispod tezge. Kada je otvorio torbu odmah sam spazila jednu kapu, viknula sam: "Hoću tu!". Prodavac se nasmešio, rekao mi je da postoje samo tri takve kape u svetu koje je sašio jedan krojač iz Rumunije pre oko 100 godina. Legenda kaže da kapa živi kroz telo onog ko je nosi, još mi je govorio da pazim da se kapa ne pokida ali mi nije rekao zašto. Kupila sam tu kapu, stavila u kesu i vratila sam se u Natašin stan. Izvukla sam kapu da je bolje pogledam, bila je braon boje sa šiljastim ušima i velikim belim zubima, a na mestu gde bi trebalo da budu oči bile su dve crne zaplate. Pogledala sam sa unutrašnje strane, pislao je Anatol Țepeș 1906. Potražila sam njegovo ime na guglu ali ništa u vezi njega nisam našla. Setila sam se šta mi je prodavac rekao. Ajde da vidim šta će se desi ako stavim kapu na glavu. Posle nekoliko trenutaka NIŠTA! Prazne priče! A i ja u svašta verujem, bolje mi je da spavam jer treba ujutru da idem u razgledanje Beča.
28. Februar 2008. Serija misterioznih ubitstava je uzrujala celu Srbiju. Nepoznati ubica je u autobusima na relaciji Pančevo-Padina usmrtio četiri osobe. To su bile dva muškarca i dve žene starosti od 16 do 19 godina, sumnja se da je motiv ubitstva ovde četri osobe osveta.
14. Januar 2008. Kraj zimskog raspusta, ujutru sam jedva ustala, nervirala sam se ali mi je ujedno bilo drago jer ću se videti sa drugarima koje nisam videla ceo raspust. Nosila sam moju omiljenu kapu koju sam kupila u Beču, svi su se oduševili kad su je videli. Kad sam se vraćala kući iz škole u autobusu jedan dečko mi je skinuo kapu sa glave. Uhvatila sam kapu, jače povukla da mu iščupam iz ruku ali sam je pocepala. Videla sam neke znakove koje do tada nisam primetila jer su bili sakriveni. Pokušala sam da ih prevedem ali mi nije pošlo za rukom, precrtala sam znakove na papir i zašila deo gde je bila pocepana. Ništa se nije primetilo, bila je kao nova.
7. Februar 2008. Telo mladića je jutros pronađeno pored magistralnog puta M-24 na izlasku iz Crepaje. Mladiću je bio prerezan vrat na jako čudan način, obdukcioni nalazi su pokazali da je ubijen noktima a na vratu je imao opekotinu u obliku slova W.
18. Januar 2008. Noćas nisam mogla da zaspim do 3 ujutru. Gledala sam kroz prozor i primetila da neko šeta pored moje kuće. Upalila sam svetlo, krenula sam do prozora da vidim ko je to ali kad sam otvorila prozor nije više bilo nikog na ulici. Okrenula sam se, kapa je bila zakačena na vratima, ali umesto crnih zaplata na kapi su svetlele zelene oči.
14. Februar 2008. Vraćao sam se noću s posla, video sam zelenu svetlost pored puta. Nisam ništa predpostavljao. Ujutru sam se probudio i na vestima sam čuo da je te noći ubijena mlađa ženska osoba na mestu gde sam video onu zelenu svetlost, odmah sam pozvao policiju da im ispričam sta sam video.Rekao je za našu redakciju Z.V. Ubitstvo je bilo izvršeno na identičan način kao ono pre sedam dana kod Crepaje. Inspektoru je to bilo dovoljno da zaključi da se radi o istom ubici. Motiv ubitstva ove dve mlade osobe dalje nije poznat.
18. Januar 2008. Putovala sam u školu, gledala sam kroz prozor kad se autobus odednom zaustavio. Pogledala sam ka vozaču da vidim šta se dešava ali on je sedeo mirno ustvari se niko nije pomerao i automobil iz suprotnog pravca je stajao. To je trajalo tridesetak sekundi, autobus je nastavio da se kreće. To se desilo јоš nekoliko puta u školi. Kasnije tog dana sam uspela da kontrolišem tu pojavu. Zaustavljala sam vreme kada mi je to odgovaralo, ali nisam mogla da ga zaustavim duže od 30 sekundi. To je bilo savršeno za prepisivanje nije bilo šanse da neko provali.
20. Februar 2008. Serija misterioznih ubitstava se nastavlja, istragom je utvrđeno da su sve tri žrtve misterioznog ubice ustvari putnici ATP-a. Ali nikom nije bilo jasno kako su osobe nestale iz autobusa a da ih niko od putnika nije video kako izlaze iz autobusa. Opekotina u obliku slova W je zaintrigirala policiju jer se nalazio na vratu sve tri žrtve. Sva tri ubitstva su bila izvršena u sredu, (eng. wednesday) zaključak je bio da je to prvo slovo dana kojeg je izvršen zločin.
20. Januar 2008.Zanimalo me je kakva je to kapa ustvari imala sam samo onaj papirić što sam precrtala znakove sa kape kada je bila pocepana. Otišla sam ja forum gde dešifruju stara pisma. iscrtala sam im jedan deo znakova nasumično odabranih da nebi saznali šta ustvari piše. Rekli su mi da je to Feničko pismo staro više od 3500 godina. Uspela sam da prevedem šta je pisalo na kapi. Zub, Glava, Oko, Oružije. Zub je verovatno zato što kapa sa prednje strane ima velike zube, Glava jer je cela kapa pravljena da izgleda kao glava, Oko se takođe nalazilo na kapi. a oružije je bila sama kapa i njene sposobnosti da utiče na vreme,
22. Januar 2008. Ponovo sam otputovala u Beč, ali sada sa namerom da nađem prodavca koji mi je prodao kapu. Sećam se da mi je rekao da nikako ne oštetim kapu. Ali kada sam je pocepala kao da se oslobodila njena moć. Trebalo mi je čitava tri dana da ga nađem ali sam ga napokon našla u zabačenom delu grada. Kada sam mu rekla da sam kapu pocepala prestravio se. Ispričala sam mu sve što sam saznala o toj kapi na internetu. Kada se vlakna sve tri kape pokidaju zasijaju oči na kapi, onda mogu da se koriste njihove moći. U Parizu živi vlasnik jedne od preostale dve kape. Trebalo bi da živi na ovoj adresi. Možda on zna nešto više o tim kapama i zašto su ustvari napravljene.
21. Ferbuar 2008. Na relaciji Pančevo-Padina u ATP-ovim autobusima je svakodnevno dežuralo po dva polijajca radi bezbednosti zbog tri ubitstva koje su se desila u njihovim autobisima na ovoj relaciji.
23. Januar 2008. Uveče sam stigla u prestonicu Francuske. Odsela sam u hotelu na periferiji Pariza, naravno nisam platila. Zaustavila sam vreme, uzela sam ključeve i pobegla u sobu. Gledala sam u papirić na kom je pisala adresa. Nisam imala ideju gde to može da bude a u hotelu nije bilo interneta. Kada sam se probudila opet isti scenario, zaustavila sam vreme vratila ključeve od sobe i lagano izašla iz hotela. Pitala sam prolaznika da mi pomogne da nađem adresu, rekao mi je da se ona nalazi u samom centru grada. Nisam odmah krenula da tražim vlasnika druge misteriozne kape. Iskoristila sam priliku da se nalazim u Parizu i krenula u obilazak,posetila sam katedralu "Notre Dame" Muzej "Luvre" a na kraju sam bila i na Ajfelovom tornju. Ulica Rue Vineuse je bila nedaleko Ajfelovog tornja. Anton Beker poznati kolekcionar umetnina mi je otvorio vrata, pitala sam ga da li je on vlasnik magične kape. Rekao mi je da uđem. Pitao me je odakle znam za tu kapu, nisam ništa hleta da mu govorim dok mi ne ukaže njegovu kapu. Vrlo rado bi je pokazao da je nisam prodao. Na aukciji ju je još prošle godine kupio izvesni gospodin Jon Tepes. Pitala sam ga kod koga se nalazi treća kapa. Nalazi se u vlasništvu Ruske mafije. Predosećala sam da je moja potraga za ovim kapama tek na početku.
24. Januar 2008. Ponestalo mi je novca, a trebalo bi da otputujem za Veliku Britaniju. Ušla sam u prvi kazino, otišla do stola za rulet i jednom kockaru šapnula da uvek znam na koji broj staje kuglica. Prvi put nije uložio samo me je proveravao, a meni je bilo sasvim dovoljno trideset sekundi da namestim kuglicu na koji broj ja hoću i da se to ne primeti. Imali smo dogovor da trećinu od dobitka ide meni. Skupila sam brdo love za nepuna dva sata i krenula sam za London. U Londonu je trebalo da se sretnem sa Jonon Tepesom. Na adresi koju mi je dao kolekcionar iz Pariza našla sam ruševinu. Kako odmah nisam provalila da je imao lažni identitet. I tako sam sama stajala u Londonu, sa puno novca i bez ideje gde bi mogao da bude čovek sa kapom.
26. Januar 2008.Vratila sam se u Padinu i nastavila sam uobičajni život koji sam živela pre nego što sam kupila tu prokletu kapu. Bacila sam je ispod kreveta i nisam htela više da je nosim.
29. Januar 2008. U Pančevu u pešačkoj zoni su bili prodavci knjiga, bilo je raznih knjiga, od najnovijih naslova do knjiga starih 50-60 godina. Jedan čovek je prodavao knjige koje su bile poslagane na pločniku. Knjige su bile jako stare plaša sam se da ih dotaknem da se nebi raspale. Jedan naslov mi je odvukao pažnju. Knjiga se zvala Tajna Magične Kape, bila je štampana 1956. Knjiga je koštala 150 dinara, prodavac nije imao pojma kakvu istorisku vrednost ima ta knjiga. Napravila sam kopiju knjige kako bi sačuvala original od uništenja. Počela sam da proučavam knjigu, mnogi delovi knjige su bili uništeni, kao i deo gde je pisalo ime autora. Odmah na početnu su pisala imena prvih vlasnika sve tri kape. Nastavila sam da čitam dalje i shvatila da sam ja koristila samo manji deo mogućnosti kape.
24. Februar 2008. Policija je otkrila nove informacije u vezi miserioznih zločina. Znak u obliku W koji se nalazi na vratu sve tri žrtve nije dan u nedelji kada je izvršen zločin kao što je ranije rečeno. U pitanju je Feničko pismo a znak u bukvalnom prevodu znači zub. Ovo je još jedna informacija koja bi mogla da doprinese pronalaženju i hapšenju ubice. Policija obećava nagradu onom ko da informaciju koja bi doprinela hapšenju ubice.
30. Januar 2008. Opet sa počela da nosim kapu, nisam mogla da izdržim a da ne isprobam mogućnosti kape. U knjizi sam našla vežbe kako da usavršim korišćenje kape, Tu je bilo gledanje u prošlost i budućnost a zaustavljanje vremena koje sam već savladala. Prvo sam videla samo blisku budućnost, naprimer u kolko sati dolazi autobus i koja će pitanja biti na kontrolnom a kasnije sam odlutala dve nedelje napred. Videla sam nešto što baš i nisam očekivala. Ubica je zario nokte u vrat žrtve, krv je šiklja na sve strane, zatim je ubica izvadio komad metala, zagrejao opaljačem i ostavio otisak na vratu žrtve. Nikako nisam mogla da vidim ko je ubica. Izgubila sam svest, kada sam se osvestila bila sam jako iscrpljena, ali me to nije omelo da nastavim da usavršavam gledanje u budućnost.
1. Februar 2008. Skupila sam hrabrosti da krenem na mesto zločina, sada sam znala gde da sačekam da bi videla ubicu. Bilo je oko 20:45 prolazio je Autobus, zaustavio se vrata su se otvorila ubica izvukao ženu iz autobusa opet sam morala da gledam taj svirepi zločin, ubica je nosio masku pa opet nisam moga da mu vidim lice. Autobus je nastavio da se kreće ko da se ništa nije ni dogodilo, to je verovatno jer je ubica imao istu kapu kao moju pa je zaustavio vreme. Ali na kraju čekanje se isplatilo, ubica je skinuo masku. Videla sam sebe. To nije istina, krenula sam nazad da vidim čemu je to prethodilo, opet sam videla ubitstvo isti maskirani ubica, i u ovom slučaju sam to bila ja. Kako je tako nešto moguće.
2. Februar 2008. Imala sam još samo 5 dana da zaustavim seriskog ubicu, nebi to bio veliki problem da taj seriski ubica nisam ja sama. Polako sam gubila sposobnost da odlučujem o svojim postupcima, kada sam pokušala da skinem kapu nisam mogla, kao da me neko prisiljava da je ne skidam. Setila sam se priče prodavca iz Beča koji je rekao da kapa živi kroz telo njenog vlasnika. Jedina nada mi je bila knjiga Tajna Magične kape. Ali tamo nigde nisam našla kako zaustaviti samog sebe.
4. Februar 2008. Dani su prolazili ali ja nisam imala ideju kako da rešim problem, nije mi bilo jasno zašto sam baš ja ubica a i nisam imala razlog da se nekom svetim niti bilo šta drugo. Ali ni u jednom trenutku nisam posumnjala da to nisam bila ja i htela sam da sprečim krvoproliće.
5. Februar 2008. Imala sam manje od tri dana da rešim problem, u knjizi je bilo detaljno opisano kako se kapa koristi a u to vreme njene moći nisu bile aktivirane, ili sam ja samo tako mislila. Na sledećoj stranici sam pročitala da kada se kapa aktivira njene moći mogu da se koriste 25 dana. Posle toga kapa miruje tačno 25 godina i tek posle toga može ponovo da se aktivira. Međutim postojala je tu neka začkoljica. Ako bi vlasnik kape prineo žrtvu kapa bi ostala aktivna još narednih sedam dana. To je bilo objašnjenje zašto su žrtve ubijane na tačno sedam dana.
7. Februar 2008. Telo nisam više mogla da kontrolišem, ali još uvek sam bila svesna. Nekako sam uspela da uzmem veliku količinu tableta za spavanje. Nadala sam se da ako prespavam taj 25 dan, nebi se desio nikakav zločin I kapa bi bila bezopasna, bar narednih 25 godina. Počeo je da me hvata san, a u isto vreme sam imala vrtoglavicu i posle toga se više ništa nisam sećala.
Otvorila sam oči. Tražila sam gde je kapa, bila mi je na glavi, uzela sam telefon pogledala datum bio je 26. Decembar 2007. Još uvek sam bila u Beču u Natašinom stanu. Laknulo mi je da je sve ovo bio samo san. Novine su bile na stolu, uzela sam da ih prelistam, na trećoj strani sam videla veliki naslov Kapa od milion evra. U članku je pisalo: “Kapa rumunskog krojača je na aukciji u Parizu prodata za rekordnih 1.245.000 evra. Spekuliše se da je novi vlasnik Jon Tepes. Dosadašnji rekord je držala kapa prodata na aukciji u Beču, kupio ju je ruski biznismen za vrednost od 975.000 evra.”